Timoti Garton Eš: Optimizam u Davosu je prošlost

Zapadni kapitalizam preživljava ali hramajući, pod teretom ogromnog duga, nejednakosti, demografije, zanemarene infrastrukture, socijalnog nezadovoljstva i nerealnih očekivanja.

Logo Svetskog ekonomskog foruma koji se održava u Davosu

Na trećem samitu u Davosu koji se održava nakon “Velikog loma zapada” počinjemo da sagledavamo gde smo.

Ovo nije totalni kolaps liberalno-demokratskog kapitalizma, čega su se neki plašili na dramatičnom sastanku ovde početkom 2009-te, ali nije ni velika reforma zapadnog kapitalizma, nekad velike nade Davosa.

Zapadni kapitalizam preživljva ali hramajući, pod teretom ogromnog duga, nejednakosti, demografije, zanemarene infrastrukture, socijalnog nezadovoljstva i nerealnih očekivanja. U međuvremenu, ostale varijante kapitalizma - kineski, indijski, ruski, brazilski – idu napred, iskorištavajući prednosti nerazvijenosti, a ekonomska dinamika ubrzano se prevodi u političku moć.

Nije unipolarni svet, koji spaja jedan model liberalno-demokratskog kapitalizma, već (ne)polarni svet, odvojen prema različitim nacionalnim verzijama često neliberalnog "škrtog" kapitalizma. Nije novi svetski poredak, već novi svetski poremećaj. Nestabilni kaleidoskop sveta – lomljiv, pregrejan, klica budućih sukoba.

Nije bilo zamišljeno da bude tako. Prisetite se liberalnog trijumfalizma iz 1990-tih, kada su stari savetnici zapada, izgledalo je, potpunosti nestali. Čak su se i Rusija i Kina okrenule ka kapitalizmu i to će ih sigurno na kraju dovesti do demokratije.

Sećate li se ovoga: “Velika borba dvadesetog veka između slobode i totalitarizma okončala se definitivnom pobedom snaga koje se zalažu za slobodu – kao jedinog održivog modela za nacionalni uspeh: sloboda demokratija i slobodno preduzetništvo. U ovom 21. veku samo nacije koje su spremne da preduzmu odgovornost u zaštiti osnovnih ljudskih prava i garantuju političke i ekonomske slobode biće u stanju da iskoriste potencijal svog naroda i obezbede budući prosperitet“.

Ovo su uvodne reči u tekstu "Strategija nacionalne bezbednosti SAD" usvojenim u vreme predsednka DŽordža Buša 2002. godine.

Može se biti „na pola trudan“

Možda će se ove reči dugoročno pokazati kao tačne. Možda ćemo im se za 50 godina vratiti i reći: da, na kraju nacionalni posperitet i snaga ne mogu biti odvojeni od poštovanja ljudskih prava i političkih sloboda. Ja se svakako nadam tome. Ali kao liberalni internacionalista koji duboko veruje u slobodu i ljudska prava i koji je delio liberalnu euforiju 1990-tih, iako nikada nisam oholo zahtevao "jedini održivi model" - moram reći da to ne izgleda tako u 2011.

Sa jedne strane zapad je uspeo da upropasti sopstvenu pobedu s kraja 20. veka. Kao i mnogo puta u istoriji oholost je praćena osvetom. Od čitave uzvišene retorike predsednika Baraka Obame u govoru o stanju nacije („State of the Union“) ove sedmice, teškoće u sprovođenju reformi koje predlaže za Američki nefunkcionalni politički sistem su zastrašujuće. Da bi ste bili  više optimistični o izgledima i za reforme u Evropi, morati biti dr. Panglos na steroidima.

Sa druge strane zemlje van istorijskih okvira zapada su otkrile kombinaciju neslućenu od strane liberalne trijumfalističke filozofije iz 1990-tih. Oni su kombinovali dinamiku tržišne ekonomije sa pravilima jedne partije ili jedne porodice, državno ili hibridno vlasništvo kompanija, masivnu korupciju i prezir prema vladavini prava. 

Čistunci liberalnog kapitalizma bi rekli: "Ali to nije kapitalizam", kao što bi liberalni muslimani rekli "ali ono što Al Kaida propoveda nije islam". Ipak islam ima nešto sa tim bez obzira na sve, kao što i kapitalizam ima ponešto sa fenomenalnom stopom privednog rasta i akumulacije kapitala koji je Kinu pretvorio u supersilu u razvoju.

Protivno filozofskom poučku 1990-tih, ispada da se može biti "na pola trudan".

To je veliki deo nove realnosti („new reality“) što je ujedno i tema ovonedeljnog okupljanja na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.

Program je optimistički proklamovao parolu "Zajedničke norme za novu realnost". Kad bi samo tako bilo. Ali, Yan Xuetong, vodeći kineski analitičar međunarodnih odnosa, tvrdi da će nadolazeće sile, naravno, doneti na sto svoje norme, i pokušati da ih rašire najbolje što mogu. On poentira ovako. Da li su Kina i Rusija - ili čak, Indija i Brazil - više ili manje spremne da prihvate zapadne norme nego što su bile pre 10 godina? Manje. Jesu li države na globalnom jugu više rastrgane između zapadnih i kineskih normi nego što su bile pre 10 godina? Više.

Rešenje na srebrnom poslužavniku

Kao liberalni internacionalista, verujem da trebamo pokušati da radimo u cilju "zajedničkih normi za novu realnost". Ali pokušajmo to utvrđujući da je jedna od definišućih linija zapravo činjenica da postoje odvojene norme. Kineski vladari nužno ne misle da bismo trebali raditi stvari na njihov način, ali oni sigurno ne misle i da oni trebaju raditi poslove na naš način. U stvari, oni bi verojatno bili prilično zadovoljni sa svetom u kojem bi Amerikanci, Kinezi i Evropljani pojedinačno radili svoje poslove po sopstvenim staromodnim pravilima unutar svojih granica, a do neke mere - onde gde dolaze u fazu opasnosti - u okviru svojih sfera uticaja. To je, usput rečeno, više ili manje onoliko koliko je Samuel Huntington predviđeno izbegavao "sukob civilizacija".

"Zajedničke norme", onda će biti ograničene na prilično minimalan skup pravila za međunarodni poredak, trgovinu, vazdušni saobraćaj i slično, uz jake pretpostavke o poštovanju nacionalnog suvereniteta - naročito velikih sila. Dakle, jedno od temeljnih odstupanja našeg vremena je upravo to o tome koliko i kakvih nekoliko zajedničkih normi trebamo.

Što preostaje iz ovog za ljude u zemljama koje imaju više ili manje liberalne, više ili manje demokratska verzije kapitalizma? (A tu su i velike razlike između njih samih i previše. Pogledajte Italiju ili Mađarsku danas. Pogledajte velike, po imenu privatne britanske banake koje su sada u vlasništvu britanske države. Taj "jedini održiv model" je uvijek bio dvostruki mit: ... Ni jedini, ni održiv. ) Dve stvari slede iznad svega.

Prvo, moramo srediti stvari u sopstvenoj kući. Doktore, izleči najpre sam sebe. Najvažniji koraci koje možemo preduzeti za naš uticaj u inostranstvu su oni koje preduzmemo kod kuće. Mi smo živeli decenijama sa paradigmom napretka, u kojoj će svakoj generaciji koja dođe biti bolje nego prošloj. Sada će nam biti teško da se uverimo i osiguramo da naša deca nisu manje uspešna, manje sigurna i manje slobodna nego što smo mi bili.

Drugo, verojatno ćemo morati smanjiti - bar za sada - naša očekivanja za one "zajedničke norme" liberalnog međunarodnog poretka. To znači pravljenje teškog izbora. Da li ćemo staviti očuvanje mira, u minimalnom smislu bez velikog rata među državama, pre svega? Ili preusmeriti tok globalnog zagrevanja? Ili držati otvorenim puteve međunarodne trgovine i finansija? Ili se zalagati za osnovna ljudska prava? Naravno da želimo sve te dobre stvari, i sve su, u određenoj meri, međusobno povezane. Ali moramo skratiti naš kaput tako da odgovara našoj odeći.

Ako vam ovo izgleda depresivna perspektiva, onda mi ponudite rešenje na srebrnom poslužavniku. I nada i strah iz Davosa od pre dve godine već izgledaju nerealno. One iz Davosa od pre 10 godina izgledaju kao da su iz različitih svetova, a od pre 25, gotovo iz različitih svemira. Istorija je puna iznenađenja, i niko nije više iznenađen time od samih istoričara.

Timoti Garton Eš iz Davosa za The Guardian

Prevela Biljana Jovićević

(RSE)